ЦВЕЋЕ МОЈЕ
О, цвеће моје, проникло вас трње
и обузе мемла пре јутарње росе.
Нити вас миришем, нит’ превијам звуке
на ране и боре подно срасле косе.
А једном сте били ви пупољци душе,
краљеви без круне, довољни свом рају.
Сад остасте туђи, опијате младост, наде.
Поцепајте тај неживот проклетника на свом крају!
Надамном се свод изрони, а унутар тиња плам.
Узалудан огањ ноћи огрубелом то је плата.
Трње меко и свилено, цвеће моје, дивне варке,
не будите самртника из постеље те, од блата!
Са латица битисања, нектар слатки мој је усуд.
Нек’ ту скончам, бар за наук, свима који отров пију.
Спустите ми цвеће моје и покрите громким смехом;
Постаните трње сами, да вас трњем не убију!
Александра Младеновић