Недостајања

1.

Ових дана ваздух мирише на буру.

Само мирише, нема је ту.

У том мирису мијешају се давни,

помало заборављени мириси дјетињства,

младости, неки давни срећни дани.

Ових дана све мирише на буру,

На далека брда,

камен и босиљак,

лаванду и винограде,

на бакин хљеб и уштипке,

на мамину кухињу,

мирише на румене обрашчиће,

плаве локне и звонки смјех

што одзвања широким двориштем.

Мирише на трешњин и багремов цвијет,

на пар испреплетених прстију,

на заувијек.

Ових дана све мирише на буру.

А буре нигдје. Нигдје…

Нигдје ничега,

само незаборав и ноћ пуна

даљине, сјећања и немира.

2.

Ових дана ми недостаје бура.

Не осјећам је ни у ваздуху.

Нема је ни у мени.

Само то недостајање.

Недостајање и тишина.

Таква су недостајања, тиха,

али ова тишина није од оних тишина

које миром миришу.

Ова тишина је као бонаца.

Бонацу осјећам, њен мирис пун слутњи.

Недостаје ми бура …

Бура која ће очистити ваздух

односећи све пред собом,

бура која би мрсећи ми косу

и носећи ме као лист

улазећи у сваку кост

добро ме протресајући

бистрећи поглед и мисли

и полако јењавајући

односила са собом ово

што се скупило на раменима

у очима, у новим борама

у старим ожиљцима

у никад затвореним ранама

у души …

Ових дана ми недостаје бура.

Нема је ни у сјећањима.

Нема је ни у мени.

Ту је само …недостајање.

Недостајање и кобна тишина

што мирише бонацом.

Опомена

 

Ходам по врелом пепелу
тек угашених пожара
брижљиво тражећи заостале искре
босим их ногама газим
да ни једна нигдје не остане.

Пуштам да стопала крваре
не обазирем се на оштре болове
што јаче и дуже боли
мање ће ичега остати
мање искри заостати.

Мјешају се пепео и крв
дим се са маглом стапа
на рањава стопала
обувам ципеле за сутра
које воде у ведра јутра.

Сваки корак изазива бол
подсјећа на згариште иза леђа
не одустајем, корачам
пуштам корак да рану врјеђа
да не заборавим, да се не окренем.

Нека боли, само је бол сигуран пут
што јаче боли дуже се памти
гдје су и кад настале магле
само је бол прави штит
од новог мача, од нове ране.

Да ли се туга воли

 

Да ли се туга воли
суза наслућена само
невидљива сјенка
што лебди у зраку?

Да ли се види мјесец
кад зађе за облак сиви
кад пути не виде се
када се само слути?

Да ли звјезда сјајна
нестане у сазвјежђу
бесконачности и бескраја
или и тад блиставо сија?

Да ли постоји име за
почетак краја име за
јутра без сутра и
корак у поноре осмјеха?

Да ли? Да ли се туга воли
живи ли срце кад боли
има ли неба без сунца
кише без облака?

Има ли љубави за зиме
љубави за ледену стијену
воли ли се снијегом
прекривен бријег?

Реченица да ли завршава
кад се стави тачка
живот прође ли кад
исклеше се епитаф?

Има ли или ничег нема
ничег што се воли више
тугом да ли сва се
љубав у оку брише?

( 2007. )

Октобар

Октобар. Доба киша
са сивим јутрима и
суморним влажним данима,
са ноћима када се туга
ушета у снове
а небо опусти.
Октобар, као тужна, стара луталица
опет је препун суза и болећивих прича,
шкрте топлоте са пола осмјеха
отплакаће мало, испричати понешто,
а онда ће поново да лута.
Октобар, боем без шешира
писац без оловке и папира
лутаће док тужних прича има,
али најтужнију причу,
причу о бескрајном лутању свом
задржаће дубоко у себи
у сивилу једног кишног дана
и никад и нико неће је чути.
Можда, али можда само,
ту причу исприча
у нечијем сну
кад октобарске ноћи падну
а туга, нечујно полако,
дошета са њима.

( написано једног давног октобра-1998.г. )

Последњи плес

 

Добра ти ноћ, Несанице.
Да наздравимо, Несанице,
Ноћ, Ти и ја…
Чему, питаш, наздрављамо?
Чему…
Септембру, Несанице…Септембру…
Празним датумима на календару Судбине
Пустим друмовима на карти живота
Пожутелим сликама у албуму сећања
И…ма има тога…читав низ,
Читав низ, моја Несанице,
Зато, не питај ме ноћас ништа
Ништа не говори, не ромори
Пусти, нека теку сати
Кроз ову ноћну тмину
Попут реке понорнице
Чији ток не виде очи
Чији шум не чују уши,
Само је осећаш, само је слутиш
И завидиш јој на бистрини тока
Којем људска нога не могаше прићи
Нити рука загадити, злобом замутити.
Ћути, пусти нек’ Ноћ и Сећања
Свој танго отплешу
Ти седи ту, ту крај мене
И наспи чаше две,
Сипај и пиј, и наздрављај
За себе, за сећања, за сенке
Наздрављај, уместо мене
Уместо свих празних места за столом
Уместо свих заборављених
И оних који су заборавили,
Наздрави, Несанице
Док Ноћ и Сећања
Свој задњи танго плешу.
И ћути, само ћути.
И ништа ме не питај.

( септембар, 2014. )

Д-мол

 

Има оних којима је живот д-мол.
Има. Да.
Носе га као цвјет у реверу.
Као ципеле прашњаве од
предугог хода по калдрми живота.
О, да. Има таквих људи. Свуда око нас.

Препознаћеш их по уморном кораку
по одсутном погледу у којем нема дна
по оном смјешку који као да приче тка
док те гледа како га проучаваш
и питаш се што му око попут Мјесеца сја.

Има људи, да, који живе свој д-мол.
Тешко да би их ти разумио. Или било ко.

Могу они у маси да се утопе
и могу љепотом да те засјене,
свјетлошћу што из ока избија
да ти неспокој потисну као дланом о длан
рецитујући оду животу као да
сневају баш твој сан.

А онда, када их нико не гледа
када сами са својим д-моллом остану,
не мисли да му се олако препуштају.

Настави са читањем “Д-мол”

Септембарске кише

 

Враћају се односећи дио мене
долазе да опет оду и да се врате
да ме сјећају
однесу неки траг
случајно заостао
исперу ријечи
изгубљеног листа
истргнутог из књиге живота.

И падају. Падају дуго
без престанка добујући
по уморној души
мијешајући се са
затомљеним сузама
сртаха
очаја
предаје
остављајући за собом
поплаву коју не држе
покидане бране.

Септембар пролази,
проћи ће и његове кише
остаће мокре улице
невидљивих корака
опустошеног срца
које лута септембарским
пејзажом насликаним бојама
умирућег љета
осликано сузама небеских сликара
у одорама бијелих Анђела.

Светионик

 

Постоје људи који се не продају

људи који се златом не купују

они који не маре за сав сјај славе

они који не маре за аплузе,

 

светла рефлектора и слава позорнице

за њих ништа не значе, ничим не привлаче

они се држе стола у ћошку

и скривених кута у које не залази бука

 

плахо се јаве као да се постиде

што ето имају шта да кажу и покажу

без гордости измичу клопци сујете

 

и у овом згаришту посивелог света

огрнутом у плашт отежао од таштине

заискре као светионик за топло уточиште.

Смрт и Песник

О смрти нико не жели ни реч чути
када се спомене сви се „ с места помакну „
верујућ постаје и онај што не верује
и некрст почне да се крсти
молећи се Богу да спаси те пошасти.

А смрт, више се том страху и не смеје
хода светом и ћутећи свој „посао“ обави
и сама суморна од немиле дужности
носећи на леђима крст одговорности
за реке суза које су иза њених корака остале.

Кад је време да се оде, кад увек
рано бива кад закуца на врата дома
и колико је то века човеку доста
да прихвати истину о крају живота
без саблазни без страха од смрти доласка.

Настави са читањем “Смрт и Песник”

Сви моји Септембри

“Септембар је, почиње сезона …киша.”

Сви моји септембри кад се зброје,
Све дође …на Твоје,
Све се у …кишу …слије,
Све што било …није,
Све у кап стане, кап која
Ни кад кише стану, не престане.

Сви моји септембри кад се зброје
Све дође, све што не прође …а прошло је,
Све што постоји …а не постоји
У септембре се зброји
У кише слије
Све што било је …а било није
Све што јесте, а не постоји
Све што одлази, да се не врати.

Настави са читањем “Сви моји Септембри”