Ноћ децембарска

Музику је упрегла ноћ међ звездане вранце од чежње… Акорди роморе ко пролеће по цокулама децембарског издаха… Тражи се удах нетрагом нестао једног септембарског мргођења од громова… Пуцкета звук, ко ватра распламсана новим загрљајима будућих буђења… Траже се вина узаврела летњим миловањима а припремана неОчекивањима Траже се кораци за повратак и место за останак Траже … Настави са читањем “Ноћ децембарска”

Музику је упрегла ноћ међ звездане вранце од чежње…
Акорди роморе ко пролеће по цокулама децембарског издаха…
Тражи се удах нетрагом нестао једног септембарског мргођења од громова…
Пуцкета звук, ко ватра распламсана новим загрљајима будућих буђења…

Траже се вина узаврела летњим миловањима а припремана неОчекивањима
Траже се кораци за повратак и место за останак
Траже се ненађени а вољени
Тражи се Децембар с сметовима, смрзутим длановима, црвеним образима
и онај грумен земље довољан за саксију, а твој/мој
Тражи се све сем тишине

Ноћ је ујармила звук ћемана, па га је вијала, галопима гонила, месечевим сјајем разносила а јанураском надом приносила…

Да се све тражено нађе, све изгубљено пронађе, распарано зашије и с минутом сваким што односи старо, ново добрим узврати

Нијанса

Ево ме како бојим крилати сан што даx одузима што мисао кида а осмеx у звездани рој кује Ево ме како са тугом под руку Ја луталица стара нижем бисере од истине сјајне и недам том блиставом чуду из ока да кане Ево ме наравно у кишноме дану како делим неДељиво а множим неМноживо како … Настави са читањем “Нијанса”

Ево ме како бојим крилати сан што даx одузима
што мисао кида а осмеx у звездани рој кује

Ево ме како са тугом под руку Ја луталица стара
нижем бисере од истине сјајне
и недам том блиставом чуду из ока да кане

Ево ме наравно у кишноме дану
како делим неДељиво а множим неМноживо
како се од милине растапам без бола

Јер знам,
да све је ово моја боја,
нијанса што Живот мами

Грех

Када ме сретнеш не искапи ваздух срком моћног трена Пришиј ме за леви ревер тамо ближе срцу Користи ситан бод ко искусна шваља Потезима маестра поруби све пукотине Што воде те мени да Никад не дођеш Да заувек одеш Да пути твоји никад не буду и моји! Да се мимоиђемо Да се неДодирнемо Да се … Настави са читањем “Грех”

Када ме сретнеш не искапи ваздух срком моћног трена
Пришиј ме за леви ревер тамо ближе срцу
Користи ситан бод ко искусна шваља
Потезима маестра поруби све пукотине
Што воде те мени да Никад не дођеш
Да заувек одеш
Да пути твоји никад не буду и моји!

Да се мимоиђемо
Да се неДодирнемо
Да се неОсврнемо
Да наставимо

Кaда ме сретнеш једнога Новембра
Можда
НеЖали кошаву НеПомошљај на ме
Ма то нисам ја
То је само твоја машта
Осликала Жену Сна
Скини горчину с уздаха
Ма ја сам обична сасвим безлична
Сива позадина београдских зидина
Тог Новембра

Када ме сретнеш нећеш ни знати
Бићу једна од многих
Она што пролази
Што одлази што неТражи
Познати ме нећеш у тој гужви дана
Ма ја сам само празнина
Нисам права

Када ме сретнеш не осмехуј се жељно
Ни тугу ти не могу дати
Ни овај камен што срцем зовем
Осуђена равницом а горе ме маме
Само клошар животм што тумара
Ни Просити не умем за то мало жара
Рите су ове изгубљени акорди
О некој тамо љубави

Када ме сретнеш не искапи удах датог трена
Потезом једним само распарај ме
Одшиј с ревера
Јер
Ја сам Грех Не Жена!

Песмa

Опет је осећам у себи гомила се и пупи истоветно Нараста и дроби сваким удахом ил покретом Горопадно разиграна ма и заводи и одбија Час се осмехује час звечи Ритмом ме мами Опхрвава дан Урезује генима неке чудне слике С унутрашње стране усана Тетовира поглед Док исијава расцвалим бојама Ужегли мирис таворења Осећам је под … Настави са читањем “Песмa”

Опет је осећам у себи гомила се и пупи истоветно
Нараста и дроби сваким удахом ил покретом
Горопадно разиграна ма и заводи и одбија
Час се осмехује час звечи
Ритмом ме мами
Опхрвава дан
Урезује генима неке чудне слике
С унутрашње стране усана
Тетовира поглед
Док исијава расцвалим бојама
Ужегли мирис таворења

Осећам је под прстима
Таложи се и распршује
У хиљаде махова

Хтела би одма па не
Онда јој као жао мене
Па ко Мучитељ што нову бол смишља
Тако и Она
Разбија ми прозоре говора
Замандаљује врата дроњама
Укршта мисли мачевима промисли
И наравно
Грех ми под Душу приноси
Јер
Она зна
Која је мука најгора

А онда на тренутак застане
Док притајена обљубљује хтење
Позива се на Божје законе
И моје Грешне Жеље

И док трептају нови замах дајем
Ето је с хаљинама белим простире равнице
И сузе самоубице

У погледу од недогледа видим како се весели
Што уме да ме раздели на ову сад и ону после

Од како су кораци остали у одјеку плочника
Није чак ни гост само лења сен
Што мами и остави као што ме сви
После шаке љубави
Одбаце као ислужено оружје

Осећам како плима надолази
Како речи таласају тишину
Невина је ко чежња сама
Опсена је кадкад и мазна
Та душа што Песму нову пише
А за другом већ уздише

Између јутра и сна

Заудара ми ноћ на недостајање Опих се сенима што рђавој светлости Дадоше страст Од алкохола поглед утрнуо На ћошку из ког изађох ти неДрага, неМила Довољан непоглед да се преиначим У неку тамо Од које ни паук мрежу сатко неби Ал када си ми Ти тако испод погледа Топим све зидове Рушим све смернице што … Настави са читањем “Између јутра и сна”

Заудара ми ноћ на недостајање
Опих се сенима што рђавој светлости
Дадоше страст
Од алкохола поглед утрнуо На ћошку
из ког изађох ти неДрага, неМила
Довољан непоглед да се преиначим
У неку тамо
Од које ни паук мрежу сатко неби
Ал када си ми Ти тако испод погледа
Топим све зидове
Рушим све смернице што одводе у реалност
И желим само ово и сад
Животињским нагоном да се нахраним
Тим немиром којим појиш ме
Узбрдице ка развигору гањају
Још један корак ка непостојању

И тако
Он
Она
Ти
Ја
Ма ми
Настављамо ка тој жабокречини
Што од усуда нови лавиринт тка
Да и у овом животу
Неко увек мора бити ловина

Заудара ми ноћ на недостајање
Исплешће се саме те задојене раке
у које љубав сахраних сновиђењем сени
Ни препечени венац од ракије не пече
горе но огањ у ком се
недорече ни слово о срећи!
Воња то бесмилено парче таме
На шакама од јаловог семена
Не рађа се ни остајање

И тако
Ти
Она
Он
Ја
Ма ми
Настављамо ка тој калдрими
У новој хемисфери
Распоређених додира
На овде и тамо
На близу и сад
Што од усуда нови ехо да
Та планина
Што се пропела између јутра и сна

Жена за дугме створена

Премеравам слова Бројим прореде Тежином удаха издах задржавам Несмотреношћу лаж још једну покопавам Лажем себе да жмурим јаче Да невидим дубље Лажем себе да могу, умем и знам А слаба сам Јер, ова последња ме је разнела Ко мемљивог црва сатрла Јаловом опет јалову учинила Па ми је и сваки трептај осуда А мисо ух … Настави са читањем “Жена за дугме створена”

Премеравам слова
Бројим прореде
Тежином удаха издах задржавам
Несмотреношћу лаж још једну покопавам


Лажем себе да жмурим јаче
Да невидим дубље
Лажем себе да могу, умем и знам
А слаба сам

Јер, ова последња ме је разнела
Ко мемљивог црва сатрла
Јаловом опет јалову учинила
Па ми је и сваки трептај осуда
А мисо ух та “фрајла стара”
Опет ме је на жртвеник
Ко јагње приклала


Премеравам покрете
Бројим ожиљке
Лагумом нови лавиринт ткам
Како да се из Истине искобељам
Како да Лаж огрне сјај
Несмотреношћу сад себе покопавам


Лажем себе да јесам та
Омама од измаглице саткана
А у ствари сам сасвим обична
Жена за дугме створена
Она што сама отпада кад нетреба
И правим се јака и моћна
А у ствари
Слаба сам


Свака ме је Лаж поништила
Свака Истина унизила
Свака реч слово окренула
Сваки проред душу кидао
Свака ми је љубав присела
Истинитом Лажи принета
Арлекинском сликом сликана


И сад
Премеравам слова
Бројим речи
Нижем ово што оста од мене
да прегрупишем редове
И наново поченем да Верујем!

Круг

Знам да рећи ћеш; Чекам, ево већ читав један Живот корак твојих скитница на мом друму Твој сат иде споро… И свих седам велова ево скинућу да ту Тајну Чекања поделим са Тобом! Знам да рећи ћеш ми; Оседех и боре су мапу изгубљеног дрхтаја на мом лицу уклесале Чекајући да те Дочекам! А, знакови … Настави са читањем “Круг”

Знам да рећи ћеш;
Чекам, ево већ читав један Живот
корак твојих скитница на мом друму
Твој сат иде споро…
И свих седам велова ево скинућу
да ту Тајну Чекања поделим са Тобом!

Знам да рећи ћеш ми;
Оседех и боре су мапу изгубљеног дрхтаја на мом лицу уклесале
Чекајући да те Дочекам!
А, знакови су били ретки
Kао љубав у баченој бомби ван граница времена
а ипак Чекам и Дочекаћу те!

Макар још један рат ишао предамном
Макар још један гроб мој остао отворен
Макар срушили све бране и ограде
и људи се у звери обрели,
Чекам те!!!

Знам да рећи ћеш ми;
Ево сад плетем сам у беспућу овог олињалог и гладног града
све што је остало
све што је претекло и могло се наћи у мени
а да сличи Чекању с почетка
И предем нервне завршетке да Дочекам а да није Сан,
И останем колко толко присебан и нормалан
када те Дочекам да те Препознам!

Утеху су доносили и односили тамјани сећања,
Барут и крици ветрова
расплитали су Маске оних које су Глумиле да њих Чекам
лажирајући светлост своје ноћи жалећи што Њих не чекам
јер падоше и предаше се порнографији ове јаве
Док ја и даље познајући корак твој
Чекам те јер знам да ћеш доћи!

Знам да рећи ћеш ми;
Олујни вапаји затурених клонова у гету не знају за ту Магију Чекања
Они само симулирају Живот који Ја преживех Чекајући Твоју Kомету
Бранећи се од псеудодуха и пимитивизма садашњег света!

Знам да рећи ћеш ми и то;
Kолико је птица злослутница претило да прождере тог Војника Свести
Kад пре огледало ступим да не пљунем
На мемљиви пут руку да не пружим…
И зло у очи да погледам
Па ко псето реп да повијем и у мишију рупу себе скријем
Да останем колко толко нормалан и присебан
Kада Дочекам да те Препознам
И ту патолошку потребу Чекања Тебе
нахраним новим немиром што извире…
И дане бројим
Ноћи кујем
У лагумима тишину тајим
Ћутањем невину стрепњу у недрима гајим
Равницом кад пођеш
Да видим топле стопе твоје
У беоњачама загрљај да спремим
И Дочекам Тебе Чекајући!

Знам да рећи ћеш ми и то;
Kолико је јутара однело гранате садашње свести
Kолико се зора распукло пред очима овим у неповрат
Да Заврши и овај Kруг мог Чекања Тебе!!!

Све била сам ти ја

Све била сам ти ја замена стварности део иреалности све недохватно а испуњено алкохолом зачињено оним јесењим шеширом сакрвено и ко паучина остала ни део сећања опстала ни једна бора гуја љута постала Све сам теби била ја играчка међ тим прстима ко цигарета изгорела ко дугме с ревера отпала оно што се не тражи … Настави са читањем “Све била сам ти ја”

Све била сам ти ја
замена стварности
део иреалности
све недохватно а испуњено
алкохолом зачињено
оним јесењим шеширом сакрвено
и ко паучина остала
ни део сећања опстала
ни једна бора гуја љута постала

Све сам теби била ја
играчка међ тим прстима
ко цигарета изгорела
ко дугме с ревера отпала
оно што се не тражи кад не треба
кад се јава неПоиграва
кад се сном

том ноћном мором иживљава

Да, све сам теби била ја
на онај тренутак ил два
кад се душа мимо воље отвара
а реч та фрајла стара
засутавити се неда

Била сам
она успутна станица на којој сиђеш
јер немаш где
јер су те све пре мене искористиле
сажвакале
јер су те све пре мене тетовирале
додирима
осмесима
трептајима
уснама
свим успаванкама
занавек клинове забиле у тебе
и сад и да хоћеш да дођеш до мене
ти немаш корака

А све сам теби била ја
од удаха до издаха
она што јавом ко сновиђењем маршира
с љубављу ко ордењем окићена
она што је копија
што се не прекраја
јер тако се мора
да не би срасла с прстима

Још који сат

  Поглед на сен што успавано њише таму Додир затурен у неком оковратнику Пољубац пролазности Крај куфера стрпљивости Док Траје још који сат Година ова И ево ме како наново распремам Сваки промашај Затурену мисао Ненадан осмејак Траг трагова закаснелих Ил намерно одложених За овај мах Неонски удар емоција У ћелијама тог молекула Што атоме … Настави са читањем “Још који сат”

 

Поглед на сен што успавано њише таму
Додир затурен у неком оковратнику
Пољубац пролазности
Крај куфера стрпљивости
Док Траје још који сат
Година ова

И ево ме како наново распремам
Сваки промашај
Затурену мисао
Ненадан осмејак
Траг трагова закаснелих
Ил намерно одложених
За овај мах

Неонски удар емоција
У ћелијама тог молекула
Што атоме разбија
На још милионе зракастих аура
Constanta је ипак линеарна

Фреквенције времена упредају се у прореде
Одјекује херц ко громада одваљен од мајке природе
Тако и ја љубави
Ко озонски омотач Сагорела
А једна кап би ме оживела

Мада
Јесам ли филозоф, песник ил хемичар
Физичар знам да нисам
Сем кад поспремам
Раздвајам
Цепам а неделим
Сједињена космосом и временом
У тродимензионалној слици
ове Жене

Ex

Од тебе до мене
Све науке су неуке
Све спознаје непознате
Све једначине синтагме
Које се умножавају Мислима
Чак ми је и и говор Дефиниција
Којом се Вера у Вери Потире
Да би одсјај Верујућег
Опет Аморфно сплела
У ту Љубав од пепела

Ево распремам
Некрпим
Неопшивам
Немам тог сребрног праха
Да конацe Занавек Закивам

Бацам
Одбацујем
Не желим
Перем па
Кидам
Хемијским процесима
Разних удаха
Себе од тебе Откивам

И тако мах по мах
Док тихујем правоверну молитву
Да Докажем
Како јачина није у маси
Већ само у снази ума
Чојством одабрано
Твоје или моје
Све једно
Наше

И док титрамо на последњим струнама
Што оста од године ове
Ево поздрављам се са тобом ко скитница ил
Просјак све једно је
Драги мој Професоре
У љубави наука нема дефиниције
А Живот нам довољно
Оставља изборе!

Година нова

  Тмнина испреда још једну узаврелу сен На зиду је сат откуцао поноћ Негде из даљине лавеж пса и умиљати зов мачке прекида Тром кашаљ закаснелог шетача… Распремам кулоаре – лагуме душе Чистим кофере сећања Разврставам надања Пакујем свеже емоције Никад не додирнуте дланове Сузама запечаћене У златне фиоке заборава Одлажем погледе у Пурпурни чокањчић … Настави са читањем “Година нова”

 

Тмнина испреда још једну узаврелу сен
На зиду је сат откуцао поноћ
Негде из даљине лавеж пса и умиљати зов мачке прекида
Тром кашаљ закаснелог шетача…

Распремам кулоаре – лагуме душе
Чистим кофере сећања
Разврставам надања
Пакујем свеже емоције
Никад не додирнуте дланове
Сузама запечаћене
У златне фиоке заборава

Одлажем погледе у
Пурпурни чокањчић хтења
Док осмех ловим иза огледала
Те Жене Сени
Рукавицом плетеном од времена

А тканицу корака ту хармонију уздаха
Мотам у белину праскозорја
Свиленог огртача Сновиђења

Пакујем полако једно по једно
Да свему нађем своје место
Да све има смисао своју

Чак и ту дугину боју обећања
Свежем у чвор мистериозно зеленог шала
И тај откуцај самоће разастрем на
Паперјасто јастуче
Те неке Безвременске Среће

Споро добују минути ко да им се не жури
Сати су сами себе у слова осликали
А сета тај маестро прави
Музику Живота у нотни папир
Један крешендо даривали

Пакујем лагано део по део
Да свему нађем праву нит
Те њоме сткам сећању сан
А забораву поглед од меда
Када се за собом окренем
Да се насмејем
И кажем
Било је дивно брдовитом равницом ходити

Зато распремам кулоаре сећања
Разврставам надања
Правим места
Мешавини нових боја
Платно је још увек бело
Потез је сада мој
У години овој новој…..