Vetar – Ivana Zajić

Njiše se polje maslačka pred naletom oluje,
Svaki uveli cvetak pred olujom poskakuje,
Oluja snažna je, nepredvidiva, surova,
Brža od aviona, od sokolova, od snova.

Kidiše na mene vetar kao na uvelo lišće
I mrsi moju kosu k’o zraci sunca u svanuće
Što vedro plavetno nebo ranom zorom paraju
Pa mome nemirnom srcu tanani sanak kidaju.

Život je ovaj ljuljaška što neprestano se njiše
A moje srce olovka što tužnu pesmu piše.
Dajte mi hartiju veliku, belu, široku
Da iskažem tugu duboku, tešku, otrovnu.

Pišem, a vetar silni nemilosrdno kidiše,
Hteo bi i on da moju tugu izbriše,
Da je potamani i da je satre iz korena,
Al’ bol je moja ukorenjena duboko, čemerna.

O, nosi, vetre, daleko moje reči
I tugu ovu zauvek jednom spreči
Da vraća mi se, da mi dolazi,
Jer život ovaj nemilosrdno prolazi.

КОСОВКА ДЕВОЈКА – Ивана Зајић

Поље пусто и широко
После тешке љуте битке
Прегледало брижно око,
Прегазиле ноге витке.

Девојка је са чутуром
У марљивој десној руци,
Црвенога вина пуном
Прискочила љутој муци.

Привила је покрај срца,
На дрхтаве болне груди
У самртном ропцу борца,
Умилним га гласом буди.

Али бол јој стеже груди,
Па из грла гласа пусти,
Јер се јунак не пробуди,
Него душу тад испусти.

Из грла се глас проломи,
Целим пољем се заори,
Тешка бољка срце сломи,
После више не прозбори.

БЕЛИ АНЂЕО – Ивана Зајић

Целог ме је дана глава болела,
Нападали ме црни ђаволи,
Узалуд сам дозивала Бога и Анђела
Да учине да главобоља ишчили.

Разочарана и сва у сузама,
Очитах Оченаш и рекох једва чујно „хвала“,
Онако без имало стида и без срама,
Те сам дубоко у ноћи заспала.

Пробуди ме негде пред зору
Анђеоски умилни глас
И нека светлост на прозору,
Ваљда ми нудећи спас.

Тад ми из грла гласни се проломи крик,
А Бели анђео молитву тихо изусти,
Угледах тада преблаги његов лик
И он ми пољубац врели на чело спусти.

Обузе тада ме нека милина
И мојим телом завлада дивота,
Срце ми загреја бајна топлота
Која ме прати целог живота.

Hilandar – Ivana Zajić

Silna blaga neko ima, Dijamanta i safira, Bogatstvo je svim Srbima Porta svetog manastira. Hilandar je blago naše, Tekovina od davnina, U amanet ostaviše Da pamtimo oca, sina. Silne vatre plamen gori, Dušmani ga zapališe, Glas razuma svud se ori, Vredne ruke obnoviše.

Silna blaga neko ima,
Dijamanta i safira,
Bogatstvo je svim Srbima
Porta svetog manastira.
Hilandar je blago naše,
Tekovina od davnina,
U amanet ostaviše
Da pamtimo oca, sina.
Silne vatre plamen gori,
Dušmani ga zapališe,
Glas razuma svud se ori,
Vredne ruke obnoviše.

Молитва – Ивана Зајић

Тебе, Боже, данас славим И теби се сада надам, Не дај да у очај падам Н’о учини да оздравим. Кад црквена ја пољубим врата, Пред олтаром кад запалим свећу, Пожели ми, Боже, тада срећу, Сачувај ме к’о рођеног брата. А на гробљу кад свеће упалим За све драге које љубих некад, Вечни пламен нек их … Настави са читањем “Молитва – Ивана Зајић”

Тебе, Боже, данас славим
И теби се сада надам,
Не дај да у очај падам
Н’о учини да оздравим.

Кад црквена ја пољубим врата,
Пред олтаром кад запалим свећу,
Пожели ми, Боже, тада срећу,
Сачувај ме к’о рођеног брата.

А на гробљу кад свеће упалим
За све драге које љубих некад,
Вечни пламен нек их греје свакад,
Јер их и сад у свом срцу памтим.

Амајлија – Ивана Зајић

Ставила сам око врата Мали ланац сав од злата И на њему посред крста Тело мртвог Бога Христа. На руци ми бројаница Са тридесет три куглица, Амајлија моја стара, Да ме штити од утвара. Под јастук сам нож ставила, На њег’ главу наслонила, Да ме од свих зала чува, Кад снег веје, ветар дува.

Ставила сам око врата
Мали ланац сав од злата
И на њему посред крста
Тело мртвог Бога Христа.

На руци ми бројаница
Са тридесет три куглица,
Амајлија моја стара,
Да ме штити од утвара.

Под јастук сам нож ставила,
На њег’ главу наслонила,
Да ме од свих зала чува,
Кад снег веје, ветар дува.

Srpska molitva – Ivana Zajić

Srbija je zemlja mala, Malo šuma, malo reka I planina i potoka, Al’ je volet’ uvek znala. Ljubav cveta na livadi, Gde je cveće raznobojno, Gde je stado raznorodno, Gde su pčele i obadi. Teškom mukom ratar vredni Svoju njivu preorava I radeći pesmu peva, Pa odmori kad ožedni. Za to vreme seljančica Svome dragom … Настави са читањем “Srpska molitva – Ivana Zajić”

Srbija je zemlja mala,
Malo šuma, malo reka
I planina i potoka,
Al’ je volet’ uvek znala.

Ljubav cveta na livadi,
Gde je cveće raznobojno,
Gde je stado raznorodno,
Gde su pčele i obadi.

Teškom mukom ratar vredni
Svoju njivu preorava
I radeći pesmu peva,
Pa odmori kad ožedni.

Za to vreme seljančica
Svome dragom rano hita,
Da za zdravlje ga upita,
Za pasom joj čuturica,

Nosi vode, crnog vina,
A i jela svakojaka,
Da nahrani svog junaka
Uvek bude joj milina.

A kad jutro sedmog dana
U nedelji tiho svane,
Svi u crkvu tad porane,
Molitva im bogom dana.

Sveće pale na oltaru,
Pred ikonom Boga mole
Dok god žive, da se vole,
Da Bog čuva zemlju staru.

ЦРНА КАФА – Ивана Зајић

У зору да устанем немам воље, Никако да одагнам мамурлук, Са свих ме страна стискају невоље, Не помажу ми мед ни бели лук. Говоре ми лек да попијем, Ал’ моје срце никог не слуша, Већ раним јутром, чим се умијем, Кафу ми иште моја душа. Желела бих да живим здраво, Ал’ ко зна шта ме … Настави са читањем “ЦРНА КАФА – Ивана Зајић”

У зору да устанем немам воље,
Никако да одагнам мамурлук,
Са свих ме страна стискају невоље,
Не помажу ми мед ни бели лук.

Говоре ми лек да попијем,
Ал’ моје срце никог не слуша,
Већ раним јутром, чим се умијем,
Кафу ми иште моја душа.

Желела бих да живим здраво,
Ал’ ко зна шта ме на друму чека.
Црна кафо, реци ми право,
Има ли мојој души лека.

Београд – Ивана Зајић

Бледо небо сунцем окупано Ево сада сјајне зраке пружа. Ово моје око наспавано Граду своме у загрљај хрли, Рукама га својим нежно грли. Ако неко срушити те проба, Душом, телом, бранићу до гроба.

Бледо небо сунцем окупано
Ево сада сјајне зраке пружа.
Ово моје око наспавано
Граду своме у загрљај хрли,
Рукама га својим нежно грли.
Ако неко срушити те проба,
Душом, телом, бранићу до гроба.

Видовдан – Ивана Зајић

Видело је много мука И гледало много зала До данашњих наших дана Ово Српство напаћено. Видале су женске руке Делијама љуте ране А сад срце песме пева, Ноћу, дању… док не стане.

Видело је много мука
И гледало много зала
До данашњих наших дана
Ово Српство напаћено.
Видале су женске руке
Делијама љуте ране
А сад срце песме пева,
Ноћу, дању… док не стане.