ИЛУЗИЈЕ УМЕТНОСТИ И ЗБИЉЕ – Драгослав Граочанкић

ИЛУЗИЈЕ УМЕТНОСТИ И ЗБИЉЕ

Премијера драме Љубомира Симовића „Путујуће позориште Шопаловић“ у Југословенском драмском позоришту, 8. марта 2020. године

Режија, сценографија и избор музике: Јагош Марковић

Ово је једна од најбољих инсценација најкомплексније драме Љубомира Симовића.

Пред нама је поетско, филозофско и иронијско позориште – од оне врсте која својим онтолошким промишљањем стварности и уметности често зна да засени и најбољу редитељску „опрему“.

Али, овде то није случај! На сцени су снажан, вишезначан текст и његово моћно и маштовито усцењивање који показују врхунске могућности театра као можда понајбољег репрезентанта свеколике уметности. У ову представу су инкорпорирани бројни облици позоришта, почев од античког, преко шекспировског –  до знамените театарске институције: путујућег позоришта, које напокон,  после бројних фактографских, чак теоријских студија, анализа и истраживања друге врсте, заслужено улази у наслов једне велике драме и представља инспирацију и подстицај на размишљање о свим (или бројним) облицима сценске уметности и њеног дослуха са стварношћу, не само минулом и садашњом него и са будућом.
Настави са читањем “ИЛУЗИЈЕ УМЕТНОСТИ И ЗБИЉЕ – Драгослав Граочанкић”

ЊЕНА ЈЕ КОСА БИЛА – Љубодраг Обрадовић

 


ЊЕНА ЈЕ КОСА БИЛА…

Њена је коса била…
А усне, а тело, а ход…

Она је била тако смирена
и равнодушна на изглед.

Она је била у тој тишини
мноштва које пролази,
тако спокојна, јасна,
а недокучива.

Њене су усне
брбљале нешто без везе,
о људима, о пролазности,
о деци, цвећу…
Њене су усне
брбљале неке глупе речи,
као да јој није стало до мене.
Настави са читањем “ЊЕНА ЈЕ КОСА БИЛА – Љубодраг Обрадовић”

Oзначите КАТЕГОРИЈУ приликом постављања Ваше поезије!

Зашто је важно да означите КАТЕГОРИЈУ ?

Зато што тако добијате, фактички свој сајт. Наиме. кад кликнете на КАТЕГОРИЈУ са Вашим именом и презименом, све Ваше песме (ако сте правилно обележили КАТЕГОРИЈУ) биће на почетној страни сајта.

Ево, рецимо кликните на категорије: Marina Adamović или Dragojlo Jović или Audio и видећете шта ћете добити на првој страни…

Љубодраг Обрадовић, власник и уредник сајта

  Ljuba

Настави са читањем “Oзначите КАТЕГОРИЈУ приликом постављања Ваше поезије!”

БОГИЊА – Промоција књиге Љубодрага Обрадовића у Крушевцу


Љубодраг Обрадовић – аутор књиге љубавне поезије “БОГИЊА” 

Преслушајте аудио варијанту промоције књиге БОГИЊА у Белој сали КЦК у Крушевцу.

У Белој сали КЦК 07.03.2012. године одржана је промоција четврте књиге поезије Љубодрага Обрадовића *БОГИЊА*. Програм је конципиран уочи 8 марта као спој поезије и музике у коме су као рецитатори наступили чланови КУД-а Вук Караџић из Треботина, Жабара и Мале Врбнице и сарадници из КЦК. Била је ово неубичајена промоција једне књиге поезије у којој су се стихови и певали.

БОГИЊА

Око тебе врти се свет…
Младост, љубав и прилике…
Ти напросто опијаш, сликајући слике,
у којима и крај свој бескрај има!

Oко тебе бљешти сјај,
безброј срца слути срећу…
Око тебе лампиони, сви шампиони,
и нада да ока ти одсјај,
заборавити никад нећу…

Слободно скочи,
све кочнице откочи…
Живот је слеп, кад си тако лепа
по сувом док пливаш, у мирисима уживаш,
све скриваш, а смисао откриваш…

Слободно чизмом
згази цвет, који руди за грех,
и осмехом их отерај у очај…
Нека на коленима чекају рај!

Не, немоћ није крај жеља,
на сваком углу, на сваком прсту,
ниче букет пријатеља,
стотину и један,
и свако остаје жедан…

Клизе сузе, мисли лете,
а опчињени никако да се сете,
због чега их чежња ломи,
због чега им срце зебе,
ни зашто се увек воли
она, која гази цвет
и све који зраче…

Око тебе врти се свет…
Срећа лебди на крилима…
Зашто свима заледиш срце,
а happy end ти зрачи у очима…

© Љубодраг Обрадовић

Настави са читањем “БОГИЊА – Промоција књиге Љубодрага Обрадовића у Крушевцу”

У МРАКУ ТВОЈИХ ЗЕНИЦА – Промоција књиге Мирослава Миће Живановића

Прочитајте како је било на промоцији и погледајте фотографије

У МРАКУ ТВОЈИХ ЗЕНИЦА

Ниси ми ништа,
ни сестра ни жена,
ни пријатељ ни брат,
случајно сам те срео,
сазнао пар ситница
и потпуно се сплео,
па месечарим као скитница
између сна и јаве.

Ма који то ђаво дрема
у мраку твојих зеница,
па ми неда мира?

Не излазиш ми из главе,
иако те нема данима,
па се понекад запитам,
да ли те уопште занима
јесам ли жив и шта радим,
док празни солитери дремају
у јези подмукле тишине и мрака?

Сам сам данима,
а нећу у склоништа
и нека ми опросте
јунаци са бојишта,
што усред овог јада
помислих на твој осмех
с краја прошле јесени
и желим да те нађем.

© Мића Живановић

Кажу да је 13-ти дан у месецу баксузни дан, али није тако мислио и Мирослав Мића Живановић, када је за промоцију своје прве књиге поезије *У МРАКУ ТВОЈИХ ЗЕНИЦА* одабрао баш 13.12.2012. године и Белу салу КЦК. И није погрешио, јер је вече било изузетно и исплатило је труд и време које је аутор уложио у осмишљавање и припрему ове промоције која ће се памтити.. Комбинација поезије (која је у ствари музика душе) и музике (која је поезија душе), коју је на прави начин одабрао, говорио и певао Мића Живановић, погођена је тако да сачува заувек ово вече у сећању бројне публике, која је испунила Белу салу Културног центра Крушевац до последњег места.

Да вече буде изузетно припомогли су и Мићини пријатељи (и пријатељице): Јелена Ђорђевић (која је говорила поезију и поетски брод ненаметљиво довела до луке); затим бројни виртоузи који су музиком обојили вече: Марија Вујић, Александар Васић, Бранко Симић, Радмила Бајић, Милан Милетић и Оркестар РТК и наравно један песник (да Мића не буде сам на ветру), то јест ја  – Љубодраг Обрадовић.

Настави са читањем “У МРАКУ ТВОЈИХ ЗЕНИЦА – Промоција књиге Мирослава Миће Живановића”

Моја прва љубав – Градимир Карајовић


Моја прва љубав


Када се птице с’ пролећа врате
и Сунце среће донесу стобом
твоје мисли на путу ме прате
знам да ћу бити поново стобом

Чекај ме, чекај кад прођу кише
још пуно тога пред нама стоји
сваког те часа љубим све више
сваког часа све више те волим

Не дај љубав да са ватром оде
небо што се ветром њише
не дај љубав да нам време
опет од заборава брише

Не дај љубав која у твом оку сја
не дај љубав наша да угасне
као тиха реака
где се права љубав годинама чека

На тебе мислим о теби сањам
љубав ти своју песмама нудим
за тебе живим и теби се надам
са ликом твојим ликом се будим

Сваког те часа љубим све више
сваког часа те волим све више

Настави са читањем “Моја прва љубав – Градимир Карајовић”

Августина Јанкова – Биографија и поезија на бугарском и српском


Августина Янкова

Родена в гр. Хасково. Завършила е ПУ „Паисий Хилендарски”, следдипломна специализация към СУ „Св. Климент Охридски” – София. Завършва специална педагогика към Тракийския университет – Стара Загора и професионална квалификация към Великотърновския университет „Св. Св. Кирил и Методий за ресурсен учител. Член е на СНБП.

Издала стихосбирките: 1995 г. – „Жарта се събужда”; 1997 г. – „С очите на Христа”; 2000 г. – „Сетивата ми жадуват”; 2002 г. – „Следи в безкрая”; 2003 г. – „Пчелички с жълти ръкавички”; 2008г. – „Усет”. През 2005 г. на Международен фестивал в гр. Варна бе удостоена с трета награда за текста на песента „Мъжко усещане”. Написва и текста на песента Богородице Свята”, посветена на Хасково.


Августина Јанкова

Рођена је у граду Хасково. Дипломирала је на Универзитету „Паисиј Хилендарски” у Пловдиву, а постдипломске студије специјализирала на Универзитету „Св. Климент Охридски” у Софији. Студира дефектологију на Тракијском универзитету у Старој Загори и професионалну квалификацију за учитеља деце са посебним потребама на Великотрновском универзитету „Св. Кирило и Методије”. Члан је Удружења независних књижевника Бугарске.

Издала је збирке песама: 1995. г. – „Жар се буди”; 1997. г. – „Очима Христа”; 2000. г. – „Чула ми жуде”; 2002. г. – „Трагови у бескрају”; 2003. г. – „Пчелице у жутим рукавичицама”; 2008. г. – „Смисао”. На Међународном фестивалу у Варни, 2005. године, додељена јој је трећа награда за текст песме „Мушко осећање”. Потписује и текст за песму „Богородице Света” посвећену граду Хасково.

 

Мой пристан

Помислих, че си цвете
бяло в пролет засияло,
привличане мое!

Помислих, че си сън прекрасен,
мечтан, от слънцето по-ясен
обричане мое!

Помислих те за изгрева небесен
в омарата на летен ден,
мое вдъхновение!

Помислих, че си песен
от ехо в златна есен,
мое откровение!

Какво си всъщност ти?
Мечти,
Мечти,
Мечти…

Моје уточиште

Помислих, да си цвеће бело
у пролеће засијало,
привлачности моја!

Помислих, да си сан прекрасан,
сањан, од сунца јаснији,
заклетво моја!

Помислих да си зора плаветна
у оморини летњег дана,
надахнуће моје!

Помислих, да си песма
одјека у златној јесени,
откровење моје!

Шта си уствари ти?
Сни,
Сни,
Сни…


Отдалечаване

Не ме търси!
Далече съм от тебе.
Не ме жадувай!
Друга съм сега – на вятъра
сестра неуловима,
на песен ехо в листната гора.

Не бе ти моето дихание,
не бе зора от светли дни,
а днес е късно.Залеза догаря
и плод незрял обрулен покоси.

Ще ме усещаш всеки ден по малко
и ще ме търсиш в другите жени,
като пчела в дъбрава с детелини
и като сън очакван, може би…

Не ме търси!
Далече съм от тебе.
Не ме жадувай –
минало съм Аз.


Удаљавање

Не тражи ме!
Далеко сам од тебе.
Не жуди!
Друга сам сада – неухватљива
сестра ветра,
ехо песме у лиснатој гори.

Ниси био мој дах,
ни зора светлих дана,
а данас је касно. Залазак догорева
и незрели плод ишибан покоси.

Осећаћеш ме сваки дан помало
и тражићеш ме у другим женама,
као пчела у дубрави с детелином
и као сан очекиван, можда…

Не тражи ме!
Далеко сам од тебе.
Не жуди –
прошлост сам Ја.


Дали ти дадох

Дали ти дадох всичко
или пък ти ми взе?
Сега съм като пръчка,
прекършена на две.

Но ако ти поискаш
с ръка да я скрепиш,
награда ще е риска
деня да утешиш.

Така и същността ми не
ще мъждука в плен,
че луда кръв в гръдта ми
кипи на стар терен.

Подай ръка, вземи ме,
жадувала съм теб.
Сега, в мига, люби ме
с осанката на Феб.

Дали ти дадох всичко
или пък ти ми взе?


Дали ти дадох

Дали ти дадох све
или ипак ти ми узе?
Сад сам као прут,
сломљен на пола.

Ал` ако ти пожелиш руком
да га спојиш,
награда је ризик
да утешиш дан.

Тако и моја бит
треперити неће у ропству,
јер луда крв у грудима мојим
на старом терену ври.

Пружи руку, узми ме,
жудела сам за тобом.
Сад, у трену, воли ме
с држањем Феба.

Дали ти дадох све
или ипак ти ми узе?

Настави са читањем “Августина Јанкова – Биографија и поезија на бугарском и српском”

ЈОШ СИ МЛАД – Даница Рајковић


ЈОШ СИ МЛАД


Родио си се једног прoлeћа… 
Јутарња роса је падала 
на платетнило расцветалих љубичица,
на небу звезда је засијала…

Ветар је одувао снове,
а ти си постао оаза  усред пустиње.
Твој топли поглед много говори, 
 свака се птица своме јату вине.    

Још си млад и имаш времена…
Свако прoлeће мирише на љиљане,
очи испуњене плаветнилом мора…
Прoлeће је расцветало плаве јорговане! 

Свака шетња са тобом   
враћа ме на срећне дане,
на распевану младост,
и улице насмејане.

Настави са читањем “ЈОШ СИ МЛАД – Даница Рајковић”

ДОБРИ  КАМИКАЗА – Андреја Ђ. Врањеш


ДОБРИ  КАМИКАЗА


Добри камиказа ми у сну каза,
нећу да гинем за Цара,
заљубљен сам у трешњин цвет,
ако летети будем хтео,
тај  лет ће бити за цео свет.

Летећу на пчели из БОСУТА села,
бомба нећу и не желим бити,
из мог авиона,
по сновима дечјим,
од меда киша ће лити.

У  очима од суза,
још су биле Хирошима и Нагасаки,
слике од бола јаче.
Сетно ми рече, сад идем,
име му беше Хитаки,
из сна се одвезе
камиказа добри,
на мотору марке КАВАСАКИ.

Настави са читањем “ДОБРИ  КАМИКАЗА – Андреја Ђ. Врањеш”

Божидар Грозев – Хасково – Биографија и поезија на бугарском и српском


Божидар Грозев е роден през 1954. година. Завършил е българска филология. Работи във вестник “Новинар юг”. Автор е на стихосбирката “Надпис”, издателство “Захарий Стоянов”, София, 2004 година. Стиховете в нея са писани 25-30 години, преди появата й. Стават. Негови стихове се превеждани на руски и турски. Съответно и публикувани.
 
Божидар Грозев је рођен 1954. године. Завршио је бугарску филологију. Ради за „Новинар југ“. Аутор је збирке песама „Наслов“, издавач „Захариј Стојанов“, Софија, 2004. г. Стихови у њој су писани 25 – 30 година, пре него је издата. Његове песме су превођене и штампане на руском и турском језику.

Да, не 

Чакълести са думите.
Боли ме, щом отворя душата си.
Напомнят ми за времето,
когато човекът клепаше,
език прехапал,
и брадвата и палешника,
но не преправяше
гласа на ближния.

Разбираше езика на дърветата
и беше едносричен.
Загубеше ли клон, мълчеше,
вгледан в клона,
четирсет дена след това.

Мълча.

2.

Ще онемея.

А бих могъл да кажа,
днес човекът наклепва ближния,
а брадвата и палешника
преправя в микрофон.
И после думите повежда
със юларчета към него.
А бих могъл да кажа,
че дърветата…

Мълча.
Чакълест.
Чакам..

Страхувам се,
че думите ще наранят
античното ти тяло,
едносрична моя.

Да, не

Камене су речи.
Боли ме, чим отворим душу.
Подсећају ме на време,
кад је човек оштрио,
уз језик прегризо,
и секиру и раоник,
али не преправљаше
глас комшије.

Разумео је језик дрвећа
и био је једносложан.
Ако изгуби грану, ћуташе,
загледан у њу,
четрдесет дана после тога.

Ћутим.

2.

Онемећу.

А могао бих да кажем,
данас човек клевета комшију,
а секиру и раоник
претвара у микрофон.
А затим речи води
повоцем ка њему.
А могао бих да кажем,
да дрвеће…

Ћутим.
Каменит.
Чекам…

Бојим се,
да ће речи повредити
твоје античко тело,
једносложна моја.

Възраст

А все по-зимни жените:
вината къде е.
Ако извадим един зъб
от съня на вълка…
И два да извадим,
и три, шепа зъби,
ще стане ли кожата
му по-ярешка?

А все по-зимни жените.
Вината къде е?

Ловците ще ме разберат:
вината е в мене.
С косите си, с блузката и всичко
под нея тя караше водата да ври,
а бучнишът отместваше
с едно мъжко око към водата.

Ловците ще ме разберат.
Вината е в мене.

А ближният все по-сит:
вината къде е.
Да му помогна ли сандъка
с консерви да пренесе,
да ги отворим във гладна редица.
Или нещо друго да
си подритвам наоколо…

А ближният – все по-сит.
Вината къде е?

И майката на сина ми
(вината е в мене)
подпъхва сега одеалце,
отваря прозореца…
И бди над съня на сина ми
– крилца му набоват под плешките.
Но за тях има време.

А все по-зимни жените.
Вината къде е?

Узраст

А жене су све хладније:
где је кривица.
Ако извадим један зуб
из вуковог сна…
И да извадим два,
и три, шаку зуби,
да ли ће му кожа
постати више јагњећа?

А жене све хладније.
Где је кривица?

Ловци ће ме разумети:
ја сам крив.
Косом, блузом и свим испод ње
због ње и вода ври,
а кључ скидаше мушким
погледом ка води.

Ловци ће ме разумети.
Ја сам крив.

А комшија све више сит:
где је кривица.
Да ли да му помогнем сандук
с конзервама да пренесе,
да их отворимо кад огладнимо.
Или нешто друго да
шутирам около…

А комшија – све више сит.
Где је кривица?

И мајка мог сина
(ја сам крив)
намешта ћебенце,
отвара прозор…
И бди над сном мог сина
– крила му забада под плећа.
Али за њих има времена.

А жене све хладније.
Где је кривица?

Разпети петък

На Балабана

“Обесен ли е някой
за предателство към детството
и кой ще го обеси?…
Виж, помилвани познавам,
но си викам,
ако до седмица
не подредя живота
си пред тази удивителна
– душата, ще полудея.”
Така мърмореше Йоан,
разпънат над веслата,
а талвегът отнасяше едната
половина на лицето му.

Бе нощ, бе ден…
Бе мръзнал четвърт век
в очакване да го повикат
и мъкнал двата бряга
да ги помири.

“Умри – мърмореше Йоан,
разпънат над веслата –
ако в петъка, подир Ивановден,
не отведеш поне един
в онази нявгашна страна,
където сърцето на човека
беше близо до очите,
а брадвата окачвахме
далеч от корена.

Там лодките повтаряха
овала на бадема,
а селската камбана
и виметата на козите
сродяваха земята и небето.”

Така говореше Йоан,
а бръчката между очите му растеше:
зелена удивителна
и кипарис във гробище.

Велики петак

Балабану

„Да ли је обешен неко
због преданости детињству
и ко ће га обесити?…
Види, познајем помиловане,
ал` кажем себи,
ако за седмицу
не средим свој живот
пред овом чудном
– душом, полудећу.”
Тако је мрмљао Јован,
разапет над веслима,
а река је носила
половину његовог лица.

Би ноћ, би дан…
Би студен четврт века
чекајући да га позову
и, једва ходајући,
две обале да помири.

„Умри – мрмљаше Јован,
разапет над веслима
– ако у петак, по Јовандану,
не одведеш макар једног
у ону некадашњу земљу,
где срце човека
беше близу очију,
а секиру качисмо
далеко од корена.

Тамо чамци понављаху
елипсу бадема,
а сеоско звоно
и вимена козе
срађаху земљу и небо.“

Тако је говорио Јован,
а бора међу очима му је расла:
зелена чудна
и чемпрес на гробљу.

Настави са читањем “Божидар Грозев – Хасково – Биографија и поезија на бугарском и српском”