ЗУХРА и… – Андреја Ђ. Врањеш

Please wait...

 


ТАХИР И ЗУХРА

Још и данас ослушкујем из даљине времена удар штаке како  у једнаким размацима удара о плочник  металним као потковица завршетком  и  једноличан понављајући звук истог тоналитета и  као  кроз сан
видим у беличастој измаглици   силуету жене и  мушкарца  зрелих година које је судбински повезала љубав и искреност.

Заједно су делили  тугу  и  интермеца радости коју им  је ето  додељивала ретка срећа смањујући патњу   за  кратку ведрину.  Свакоме  време донесе и остави различито  бреме, па се касније морамо борити и носити га као баласт цео век и  они су га  имали носећи га на свој начин како су знали и умели баш као што су носили и онај вечити немир хоће ли се огрешити о нечије. Живели су свој и у оном времену и у сваком  туробни живот,јер за поштена и сиромашна човека живот је увек тежак,таквима је свеједно ко влада а ко пада они свој чемер носе и не могу га скинути као што се не може одагнати бол,као што се не може заборавити  добар или ружан људски гест. Тахир  није имао  ногу а како  се  обогаљио нисам  сазнао, нисам ни пожелео, боље речено био сам дечак у свету игре и маште далеко
од такве знатижеље. Од чега су живели, како су се за кору хлеба сналазили ни то нисам сматрао занимљивим,оно што  јесте  битно сретао сам их сваког дана  као што сам свакодневно слушао  тај незаборавни звук  који се усекао у време ,сећање,свест и подсвест,   живи  као реликт давнина, архетип детињства, као  да све што је битно свако сећање мора имати  тон. Никада их нисам срео да сами некуда иду, увек заједно и увек озбиљни нису ни знали другачије.

Црнокоса висока  жена  је  с пролећа носила мантил браон боје испод  су вириле  као уске траке димије различитих боја већ у зависности које је обукла.  Обоје  ретки  по карактеру и унутрашњој врлини ,уредни и препознатљиво тихи,нису се чули нити су се споразумевали јавно,као да су се код куће договорили о свему.Тахир је био незнатно височији од ње, плав  са  одликама сличних особа када је тен у питању и још  по много чему осетљивим и за сурови живот не припремљеним . Напаћеног израза лица које је увек било исто  као дубоко урезан жиг ,његов знак он је такав ходио на тој  јединој нози васцели или највећи део живота. Једног преподнева  када  смо се  ми деца играли лопте како се то говорило у Босни тих времена, њих двоје су ушли судбинама у простор   распламсале игре, неко је снажно шутирао , погодио лоптом  Тахирову штаку, од силине ударца он  се изненада као свећа просуо  свом тежином и целим телом по асвалту, из носа му је истицала крв, стајали смо  укипљени, Зухра  је притекла у помоћ у  трену ,подигла несрећног човека,додала му  штаку а онда марамицом брзим али нежним покретима брисала је крв.  Како јој је у тим тренуцима марама спала са главе не знам, сећам се да  се расула бујна црна коса, очи су ми још увек пуне  њезине  косе.Ни једне речи, ни једног прекора није се чуло,ништа ама баш ништа нису рекли, прошао је  тихо сав тај призор као на  камерној сцени.Био сам задњи удаљен од њих . На своме путу   тог несрећног преподнева морали су  проћи поред мене . У  моменту проласка на Тахировом лицу угледао сам први пут  ОСМЕХ, био је упућен мени.


САРАЈЕВСКА ИМПРЕСИЈА

Волим те кад се чешљаш,
прстима косу мрсиш,
цигарету када држиш,
када се смешиш.

Волим те када слушаш Аиду,
уживаш у музици,
гледаш слике Кандинског,
полемишеш о етици.

Када рецитујеш Цветајеву,
играш реми на плажи,
гласно читаш новински чланак,
волим те када  уверљиво шапућеш лажи.

Волим те када се купаш,
певаш,рођендан славиш,
када ме грлиш,
када се чудиш.

Волим те када се с посла враћаш,
са другарицама причаш,
гунђаш у градској вреви,
када новчиће бацаш у Фонтану ди Треви.

Волим те када флауту свираш,
размишљаш,ћутиш.
у акваријуму рибице гледаш,
помало када се љутиш.

Волим те када се свлачиш,
у снове хрлиш,
главу на груди када ми спушташ,
када ме љубиш.

искре:

СЛУШАТИ МУЗИКУ ЗНАЧИ ДИВИТИ СЕ ВЕЧНОСТИ.

© Андреја Ђ.Врањеш

 

770 пута прочитано

Оставите одговор

Your email address will not be published.