ПОЕЗИЈА  КАО ТРАУМА – Андреја Ђ. Врањеш

Please wait...

ПОЕЗИЈА  КАО ТРАУМА


 ВОЈНИК


Бранио је облаке детињства,
слушао ехо дечјих гласова у себи,
ходао по клисурама живота
и био срећан.

Када је погинуо плакало је небо,
из срца је изникла бреза,
под њом су се играла деца.

Себи је подигао споменик.


МОРЕ

Победо,
Лепото дубина,
клицо живота,
дивљењу,

Попришту битака,
музико плима и осека,
морнарска судбино,
детету свемира.

Надахнуће уметнику,
неугасла љубави,
огледалу неба,
сунце се у теби купа.

– ИЗ ЗБИРКЕ СА ДРУГЕ СТРАНЕ СНА.

АНАТОМИЈА  БОЛА

Моји су преци власници доброте били.
Очима   осветлили мрачне дубине,
душе им одлетеле у висине,
где живе истине.

Када су их падати терали,
падали су моћни високи,
говорили језиком поноса,
људске чистоте,
нису бринули за своје,
већ за убица животе.

Нељуди им тела бацише,
у хадске поноре мрачне,
где светла нема,
где не расту траве,
једино светло су очи дечје,
и невине људске главе.

Кости Безданки
и данас уздишу болом,
оне нису криве,
што су сведоци,
што мртве у нама живе.

Јаме су споменици ужаса,
та срамна људска школа.
исповедаонице туге,
Анатомија бола.

СЛИКА БЕЗ  ОКВИРА

На подераним кољенима,
бака ми је причала будућност
и по њеном вјеровању
требао сам да поновим очев живот.
Ја то схватих тако
као да с имањем
синови наслијеђују
и свој дио очеве патње.
Чини ми се да смо се,
тек пред смрћу разумјели,
кад је између нишана
надом штитила моју одступницу
у продужетак њене приче.

књижевник. ЂОРЂЕ ВРАЊЕШ.

НОЋ У  БЕОГРАДСКОЈ  БОЛНИЦИ.

Између звијезда горе и доље,
ноћас ће се овај град меки,
сав расточити у мјесечине море,
да опточи срмом свијет неки.

Ноћас ће мојих много рана,
одмијенити болове давне,
кошава поврх Калемегдана,
разјекује вихоре завичајне.

Ноћас ће једна дјевојка,
са израчјем презрелих жита,
док се кругом растаје Двојка,
нестати тихо сузама прекрита.

Можда ноћас прије креса јутра,
пристигне ред и на мене?
далеко су Ганг и Брамапутра,
тамо тијела пале – вјечније су сјене.

књижевник. Ђорђе Врањеш

ОСВРТ  НА  НЕЧОВЕШТВО

Увек сам се чудио  сваки пут   изнова  шокиран  мишљењима, ставовима  којима се покушавају оправдати злочини и злочинци.   Тражи се  од жртава  да ћуте не говоре о ономе шта су преживеле да се малтене  захвале  џелатима. У Јасеновцу је побијено на најсвирепији начин уморено 700.000 људи, па да је побијено толико птица страшна је то цифра , уместо да се згражавају пред  свирепошћу што би било нормално  , нео фашисти иконографијом изјавама па и делима на жалост настављају и данас глорификовати монструозност.  Мрзе се они који помињу злочин,  да ли је то  нормално?  Кад већ о патологији људске душе говоримо (МРЖЊИ)поставља се питање ко кога треба да мрзи,џелати жртве или жртве џелате.Сарказам јесте ,изгледа да треба жртве себе да мрзе. Перфидна замена улога довела је у новије време  до  појава нове репресије, нових ратова, дешава се да деца преживелих  жртава буду маркирана од потомака џелата, циклус зла се  наставља у „ какофонији“  перманентног мрзитељства али само са једне стране,стране  убица. Толико  о грубој замени теза. Народ коме припадам  је наиван,према другима племенит, добар што је наравно  особина вредна поштовања,али   је према себи несхватљиво окрутан, логично је да се прво воли своје дете,па онда сва деца света и то није и неби требало бити спорно. Постоји огромно историјско искуство које би требало искористити као опомену, а ако га неко има имамо га ми Срби, чак нам је и странац Арчибалд Рајс  пријатељ Србије
после   катаклизме времена Великог рата сугестивно поручио да извучемо поуку.  Побијена је  половина становништва Србије,милион и петсто хиљада људи колико је Србија  изгубила ТАДА. Постоји  научно валоризована спекулација да је то историјски процентуално највећи помор људском руком и умом учињен, који није  ни једна нација доживела било где и  било када на планети Земљи .РАЈС нам је тад оставио у аманет поруку,емотивно снажну , искрену „ЧУЈТЕ СРБИ.“ Требали би размислити  озбиљно и структурално,о нама се ради, о будућности страдалног Српског народа,  не о неком петом,   не да прогонимо патриоте  из својих редова.Смеју нам се непријатељи. Понекад не разумем властити народ,буде ми резигрирано тешко ,љут будем па ипак „МЕНЕ СВЕ РАНЕ МОГА РОДА БОЛЕ, С ЊИМА МОЈА ДУША И ПАТИ И ГРЦА. „ МОЈ ЈЕ ТО НАРОД. Ја који сам лично и наслеђем жртва  не  умем да мрзим.   Али сам  убеђен  да се понове  десе суноврати, исти би исто поновили . Језиво у жилама леди крв. На крају    моја маленкост постављам питање; „ШТА ЈОШ ТРЕБА
ДА НАМ СЕ ДЕСИ ДА СХВАТИМО“ ? Бојим  се, јако се бојим да не буде касно.


књижевник.  Андреја Ђ.Врањеш.

 
ИСКРЕ:


–    НАЈВЕЋА ЉУБАВ
ЈЕ ЉУБАВ ПРЕМА ОТАЏБИНИ КАДА ЊУ ИЗГУБИМО СВЕ ОСТАЛЕ ЉУБАВИ СЕ ПОТИРУ.


–    ПОНЕКАД ЈЕ
ТЕШКО ЖИВЕТИ У ДРУГОМ КВАРТУ А ДА НЕ ГОВОРИМО У ДРУГОЈ ЗЕМЉИ ИЛИ НА
ДРУГОМ КОНТИНЕНТУ.


© Андреја Ђ. Врањеш.

450 пута прочитано

Оставите одговор

Your email address will not be published.