КРИВ – Андреја Ђ. Врањеш

Please wait...

ПЕСМА  НОВА

КРИВ    

на живот осуђеним.                          

Све имао и све дао,
давање му радост била,
таквом лафу сјајних дела,
сломили су гори крила.

И да такав није био,
и да није био див,
гатара му рекла младом,
рођен си да будеш крив.

© Андреја Ђ. Врањеш


ПЕСМЕ ИЗ  НЕОБЈАВЉЕНЕ  ЗБИРКЕ   (МЕСЕЦ  ЈУЖНО ОД НОЋИ)


КАМЕН  ЈЕДАН

Кад се из камења будеш враћао,
понеси један,
требаће ти путоказ у гужви мржњи.


ИЗМЕЂУ  ТАЈНИ


Сунчане осмехе сакриј,
склони их између тајни,
украшће их крадљивци лепоте,
разне ће ти усне и осмехе.


БЕОГРАД

На обали времена,
почиње испочетка,
од када се заименио,
плаши се да неће остарити.


МРАМОР

Ослобођен пролазности,
мрамор не признаје времена ток,
на четири стране тајне уклесане,
у њима су далеки сакрили искуство,
хтели су тако сачувати одговоре.


ДУГ

Човечности ни за светлости трак,
лаж лажју затвара круг,
за један поглед новац траже,
човек је човеку дуг.


СЛИКАР И ПЕСНИК


сликару Дамиру Савићу 



У тишини урбаног јутра,
размишљају о дубини дана,
на тасовима времена,
мере лепоту.

Власници немира,
троше исту
слободу.



 ЦЕР


Из даљи видим како с небом се
спаја,

страшног боја круна,
мртве душе спаја у корену стаса.

Под њим време сања,
слобода отвара себе у жишци,
у тишини састанака,размаху
ветра,менуету класја.


Овде је радост рода пала,
изишла из песме ратарске из
загрљаја,

кренула према вечности и у њој
заспала.


Миран лепотом изнад завијутка реке,
прича причу одкопчава тајну,
још једне крваве бајке као
светлост сјајну.


 ПЕЈСАЖИ

Пролазе мутни мислима,
с њима и ђедова кућа камена,
тугу судбина оплела,
од сивог времена пепела.

Тање сећања сусрета веселих,
куда да кренем кад нема друмова,
потрошиле се ватре радосне,
угасила Сунца југова.


У ШУМИ  НЕБА

Скривао се у сазвежђу ноћи,
измеђ звезда у шуми неба,
кад навале туге у самоћи,
срцем мигне да му светла треба.

Оне се сјајне грудима привуку,
обасјају две дубина таме,
дубоку ону коју очи крију
и другу ону коју плаше саме.

СЛИКАР  ЈОБ

Сликао је море на Морави,
у чему је пронашао сличност,
можда у прва три слова имена,
или је валером хтео открити тајну,
да су били давно једно исто.
давно испред времена.

ДИОГЕН

По белини дана,
свећом је тражио доброг човека,
оног тамо свог времена,
данас се нижу мутнији дани,
испод живота трема,
како срести доброг човека,
кад ни Диогена нема.


ВЕЛИКА  РЕМЕТА

Слободна у вери,
радосна векове одмара,
песмама слави,
у сновима гледа,
стиховима моли,
кад јој се прилази,
корацима воли.

СУНОВРАТИ

Жао ми је људи сиромашних успомена,
Сунца кад хладно тоне,
умних кад ум им спава,
жао ми воде што не тече,стоји,
земље ми је жао где не расте трава.
Жао ми је оних што воле да моле,
улица слепих које никуда не воде,
свих оних што маштали нису,
жао ми ветрова без слободе.
Жао ми птица које ниско лете,
змија у процепу клису,
оних што се и себе боје,
што живи не постоје.


УМОМ  БРУШЕНА


И. Андрићу.


Живот трошио мислима,
на путевима времена,
тајне поклањао сновима,
сјајем ума брушена.

Инок прошлост молио,
тишином смиривао немире,
вечност Ћупријом премостио,
речима спајао свемире.

Разапет између мржњи,
слушао народ свој кад јеца,
мисли му запињале о туге дуге,
у њему су плакала деца.


ТВРДОГ ОСМЕХА


сељаку.

Тврдог осмеха ,
столећа упознаје,
именом чека топлину Сунца,
да се у светлости окупа,
пре него што му украду истину,
труд му похвале.
Кад би га натерали,
да се муке одрекне,
заплакао би временом,
или би се до краја туговања,
самом себи на верност клео.


СЛОБОДНА                               

Има је и где је нема,
у време се запетљала,
замршена у сећању.

Слободна да у самоћу усели,
смеје се далека,
у градини тајни изникла.

Где да ме стигне,
можда свемиром,
или ја желим да је враћам,
са лепшим неким немиром.

У  ТАМИ   


Светлост је крао,
како је смео,
мислио је мањи део,
касније је звезде брао,
Месец му је сам упао,
кад је Сунце скинуо,
све је јасно видео.

ВИДОВЊАК

Сретох видовитог
и он ми црвеног образа каза,
за три сутра срешћеш човека без
имена,

мог брата,
који познаје живот голи,
можеш га упитати све што
пожелиш,

све ће ти рећи,
само једно он не зна,
када треба стићи,
а када утећи.

© Андреја Ђ. Врањеш

324 пута прочитано

Оставите одговор

Your email address will not be published.