У  НАМА  ЈЕ  ПРИЈЕЗДА – Андреја Ђ. Врањеш

Rating: 10.00/10. From 1 vote.
Please wait…


НЕОБЈАВЉЕНА ЗБИРКА „СВИ ПРАВЦИ ВОДЕ У БОЛ“.



У  НАМА  ЈЕ  ПРИЈЕЗДА

Морава ноћу тугом се шири,
као ни једна судбинска река,
побожни сузама тишину квасе,
слушају ехо далеког века.

Навајлију Пријезда паше у нама,
његове муке наше су муке,
његови болови у наше скокови,
исте претње исти и рокови,.

Живот се враћањем креће,
прошлост будућност прати,
невидљив Пријезда Сталаћем пројаше,
зна да нам се душе опасности плаше.

Овде опомиње и стабло у самоћи,
што год поглед пипне мисао застане,
слушам па ћутим испод мркле ноћи,
ех кад би од некуд још Пријезда да бане.

Одсвуда прошлост, тишина мека,
замишљам поклич Пријезде јунака,
не чује се нико,сета опколила,
а  река протиче кроз густину мрака.


ЖИТИЈЕ  ЛАЗАРЕВО

Пут је његов њива бола,
блиставе су по њој посејане речи,
изниче слава која небом светли,
о витезу Кнезу што не хте да клечи.

Дубоке бразде рода су ране,
вековима пеку у времену сиву,
једном кад зло иза леђа зађе
и вечност се нађе у трајању криву.

Ко ће икад дати оно што он даде,
а дао је светлост за најлепшу дугу,
када младо Сунце топлином засија,
Србљу јадном отопљава тугу.


ПИТАЛИЦА

Кад ће светлост потрошити тмину,
храброст вечно да наружи страх,
када ће се само од среће плакати,
кад ће мржња цела да постане прах?

Кад ће живот ко мајка да прашта,
када љубав без боли да траје,
када ће се појавити неки нови човек,
који не зна да узима али зна да
даје?



ДО РАЈНИХ  ТИШИНА

Пут патњи у времену мук,
измождених снага а трпње у круг,
љубав Христова још једини звук,
Светосавско племе враћа бола дуг.

Из тмина дубина,
усправи се вера до рајних тишина,
појави се радост плавога огњишта,
да осветли тајне неистина.

Осам векова грехова,
плакале су ноћи у глувоћи,
да исплачу туге и немоћи.

Да немасмо Христа христилишта,
гробови би наши били газилишта,
дела сјаја пуста пепелишта,
не би знали да смо били ишта.


ПИТАЊЕ

Питали су је,
да ли га познаје.
Знам га тек толико,
као нико.


ИГУМАН

Из срца побожан,
радости росне,
проноси размишљање мудраца,
види од неба даље,
радује се после времена,
близак у вери,
изгубио заборав.



ЗБИРКА  СУНЦОКРЕТ  КОЈИ  ЈЕ  ВОЛЕО  ЗВЕЗДЕ.

ВЕЧИТО МРАК

Кад Прометеј поклони човеку ватру,
почео је одмах с њом да се игра,
да је угасио,остао би у мраку векова,
овако је запао у мрак душе.

Не зна се шта је горе,
мрак је изгледа човекова судбина.

ПАОР

Животом рањених снова,
с рукама прегнућа,
љубављу између међа,
осмехом од сванућа.

Искован од тајни,
вековима испраћа туге,
слуша обојене приче,
сања зелене дуге.

Остављено му да земљу воли,
патњама време троши,
у бразди колевци сања,
мекане снове од лања.


ПОГЛЕД  У  ЈЕДНО  СЕЋАЊЕ

Сећања су као  возови  долазе и одлазе. Душку Трифуновићу сам још  као дечак   памтим тај сусрет као да је био  пре  два јутра рецитовао  песму Кубанског песника Ретамара, која  је почињала стиховима: “Са ранцем и револвером отишао сам из свога детињства.“ Тужно је отићи из детињства било како,  са револвером   поготово, јер  шта ће деци револвери.Жалосне су победе у којима  учествују деца. Готово све епопеје су  победе  голобрадих , на свим светским изгибијама, меридијанима, револуцијама и контра револуцијама, мало је икада  било оних старијих , мудрих,они су  долазили накнадно када све
буде готово , да се сместе и наместе.  Била су то времена када смо сањали. Апсолутни песник, Душко Трифуновић је преживео људе и времена , победе и поразе, претварајући живот у поезију. Када  сам га први пут видео и заволео био сам дерле  он се заправо  једино и  могао волети, све друго би било необјашњиво, нисам као дете тада знао ни   предедпостављао да ће  поново   потећи крв уместо љубави и да ћемо се срести као избегли, мислио сам да ћу све пријатеље увек дочекивати на станици свога детињства. И  сад  после толико година  не знам  да ли је он пронашао поезију  као спас или је она можда  пронашла њега?  Као син песника, његовог пријатеља  и сам избегао, запослен у  библиотеци  у којој је он требао наступити  добио сам  задатак  да га дочекам   и доведем. Додир  наших судбина доживео сам сетно те светле јесени у Сремској Митровици  граду у ком сам склонио истину и главу. Необичност је била , нити је Душко знао да ћу га ја чекати,  нити сам ја   знао да ћу бити  релеј преко којег ће ићи   појединости везане за овај културни догађај ,  да ће мени припасти та част, све је било непознаница.  Затечен  насталим тренутком и емоцијама које ће живот касније уоквирити   у сећања кренуо сам на железничку станицу да га дочекам . Воз из Сремских Карловаца  каснио је пола сата, сусрет ће бити доцније емотиван. Чекао сам   на клупи испред станичне зграде потонуо у сећања,  диспечер је изненада најавио   долазак воза, погледах нагло у  часовник, кашњења није било  више  од   најављеног, “ импресивно“ казах  за себе. Воз је  улазио на перон, смањивао убрзање да би   се зауставио, из задњег вагона је изашао сед човек  , легенда једног доба, као да  се враћала  епоха. На себи је имао мантил  испод њега  џемпер у облику полу-ролке  боје драп   његов  стил облачења. Изашао је из воза као да на Неђарићима излази из трамваја па се запутио ко зна где. О рамену  му   је висила црна торба на којој је писало ситним белим словима Јахорина, имао сам утисак као да је  тај онижи човек  носио снежну планину али не   као терет  већ као успомену. На врху  те торбе  биле су задевене новине, Дневник штампани симбол Новог Сада и Војводине ,запањујућа симболика, са торбом   заједно носио је  живот,прошлост и садашњост. Кад смо се угледали пошли смо један према другом , сусрет после петнаестак година није изгледао као некада онај  близу Вијећнице или Правног факултета у Сарајеву. Тугу је покушао заменити осмехом и речима :“  А  мени су тако рекли да ће ме сачекати нека лијепа дјевојка.“  Дошло је до оправдане замене рекао сам прихватајући  игру речи. Нисам срећан због такве одлуке  добацио је поново уз осмех. “Надахнут за следећи луцидан одговор нисам био, а с њим се настављати снагом духа не бих имао никакве шансе.  Кренули смо према излазу из  станичне зграде, предложио ми је да идемо пешке, далеко је рекао сам  не сећам се колико  је   могло бити   гласно. За нас више ништа није далеко  рекао је то  оним његовим полу баритоном.  Док смо се кретали према граду започео је  и разговор, питао ме ,шта радим , да ли сам ожењен, све ме је питао. Рекох да сам ожењен да имам сина и тако све редом.Одговорио сам му  на сва питања осим на оно шта радим, на срећу није инсистирао на одговору. Евоцирао  је минуло  као да је једва дочекао да  истресе сву тугу коју је носио, немоћ која га је тиштила, као да је хтео побећи из стварности. За све наше људе који су дошли са оних  рођених страна, за њих ће прошлост  постати будућност, догађаји    увенулих година духовна хипотека ,  размишљања о завичају  снага до краја  животне борбе.  Све  смо  претресли и људе и догађаје , смрти и рођења као у  времеплову, из његове песничке душе излила се  река сећања и осећања. Сазнао је за  смрт мог оца,  испричао сам му   детаље, отишао је  рекао сам  нагло као топљење снега, без јаука . Знао је од пре све о његовој  судбини, о прошлости  дечака који је
преживео  голготу, причао  ми је тада о заједничким њиховим  дружењима , истим пријатељима, песницима Ногу, Изету Сарајлићу, писцу  Лубарди, шаховском коментатору Бјелици, само и  искључиво о прошлости. Каснили смо сат, не и више. Кад смо се  појавили   духовито  је рекао присутним: “Чекао сам вашег колегу близу петнаест година , ето то је разлог зкашњења“.  Насмејали смо се сви.У повратку после књижевног сусрета још ме само упитао где сам сахранио оца, рекао сам на једном брегу, схватио је метафору, а да смо само тако од почетка ћутати  знали можда би нам лакше било?  Ко би га знао. Можда.


СТИХОВИ ИЗ ПЕСМЕ ДУШКА ТРИФУНОВИЋА.

Пробуди се нешто се дешава,
немој рећи да то ниси знао,
и  твоја се судбина решава,
могло би ти једном бити жао.


ЗЛАТНА РИБИЦА

Ловио ловио један човјек рибу,
ловио ловио цијели дан,
па уловио рибицу златну,
па уловио рибарски сан.

Пусти ме каже риба мала,
испунит ћу ти једну жељу,
проведи живот ко нико твој,
у правој срећи и весељу.

Е кад је тако кад си таква,
иди нек те други хвата,
ја нисам човјек од једне жеље
и пустит ћу те из ината.

ИСКРЕ:

ТУЖНО ЈЕ ВОЛЕТИ ИСПОД  ВИДЕО НАДЗОРА.

ДАНАС ЈЕ ЈЕДНАКО ДОЋИ ДО ИСТИНЕ И ТИШИНЕ.

САМО   ДУХОМ ВЕЛИКИ ДЕЛЕЊЕМ УМНОЖАВАЈУ.

КАДА ЈЕ СКЛОПИО СВЕ КОЦКИЦЕ ПОЈАВИЛА СЕ ДУХОВНА ПРАЗНИНА.


АФОРИЗМИ:

  •    У  БЕСПТИЧЈУ ЈЕ И ДУПЕ СЛАВУЈ.
  •    КО ЈЕ БЕЗ ПОРОКА НАЈВЕЋИ ЈЕ ПРОРОК.
  •    ОПАСНО ЈЕ ПРЕВАРЕН, УЧИЛИ СУ ГА ДА ГОВОРИ.
  •    ДОЂУ ВРЕМЕНА КАД ЈЕ ЛАГАЊЕ ЗЛАТО.
  •    НИЈЕ СЕ РОДИО СРЕЋАН А  БАЦИЛИ ГА НА ЂУБРЕ, САДИЗАМ.
  •    НА НАШОЈ ЛИТЕРАРНОЈ СЦЕНИ ПРЕОВЛАДАЛА ЈЕ   МИСИОНАРСКА ПРОЗА. ТОЛИКО ЕРОТИКЕ.
  •    ЗВАЛА СЕ НЕДЕЉКА ПРЕЗИВАЛА СУБОТИЋ, КО ЈОЈ ДАДЕ ИМЕ?
  •    ДОК ДИШЕ ГУШИ СЕ, ИЗГУБИО ЈЕ НАДУ.
  •    ШТА БИ АРХИМЕД РЕКАО ДАНАС, МОЖДА НЕ ДИРАЈТЕ У МОЈЕ НОВЦЕ, МА КАКВИ  КРУГОВИ.
  •    ДОЂОХ ВИДЕХ И ПОБЕГОХ.
  •    ОВО ЗАПАМТИ, АКО МОЖЕШ.
  •    ЈЕДНИ СЕ РАДУЈУ А ДРУГИ ТУГУЈУ,ДЕЦА И СТАРИ КАД ПАДА СНЕГ.
  •    МАНТЕ СЕ РОБОТА, ЛОПАТЕ У РУКЕ БРЕ.
  •    КО НАС ПРЕВАРИ СА ИСТИНОМ?
  •    РОДИО СЕ ДА СМЕТА.
  •    САМО НОРМАЛНИ МОГУ ПОЛУДЕТИ.



АНЕГДОТЕ.

  • ГОСТ ПОЈЕО ТОРТУ, ДОМАЋИЦА ГА УПИТА:“КОЛИКО ВАМ СЕ ДОПАЛА?“ ДОБРА
    ЈЕ, ЈЕДВА САМ ЈЕ ПОЈЕО, КАКО? ЛЕПО МНОГО СТЕ  ЈЕ ОДСЕКЛИ.
  • ЛОПОВ ЈЕ ОНАЈ КОЈИ УКРАДЕ ПИНГ ПОНГ ЛОПТИЦУ И ОНАЈ КОЈИ ПОКРАДЕ
    ПРЕДУЗЕЋЕ, РАЗЛИКА ЈЕ ШТО ОВАЈ ПРВИ ИДЕ У ЗАТВОР.


© Андреја Ђ. Врањеш

(Прочитано: 71 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.565 пута)

Аутор: Ljubodrag

Љубодраг Обрадовић је рођен 17.09.1954. године у Треботину, општина Крушевац. Завршио је Економски факултет у Нишу. Живи у Треботину. Радио је у ТП Крушевац, Пореској управи Србије и Културном центру Крушевац, где је био директор и главни и одговорни уредник ове установе. Сада је члан Управног одбора Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и уредник издавачке делатности и сајта www.poezija.rs . Детаљну биографију прочитајте на: www.poezija.in . . .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif