У дому цркве Светог Прокопија у Јасици је 10.03.2017. године одржано књижевно вече у организацији КК Богољуб из Јасике. Пре књижевне вечери песници су присуствовали служби у самој цркви. Своје стихове, афоризме или приче говорили су: Протојереј Иван Милановић, Никола Стојановић, Љубодраг Обрадовић, Мића Живановић, Ратко Тодосијевић, Мирко Стојадиновић, Драгиша Павловић Расински, Михајло Ћирковић, Зорица Шошић-Максимовић, Весна Михајловић и Живојин Михајловић Киста. За музички тренутак побринула се на виолини Јелена Милановић – ученик IV разреда ниже музичке школе Стеван Христић из Крушевца. Овој књижевној вечери коју су осмислили и организовали Протојереј Иван Милановић и Никола Стојановић присуствовали су и бројни чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу.
Драгиша Павловић Расински
СЕОСКА ЕЛЕГИЈА
Док минулим добом у мислима скитам
и листам сећања која ми се роје,
са болном се чежњом носталгично питам,
куд се деде село из младости моје.
дрвено корито где се беба брчка,
нема оџаклије, у црепуљи проје,
ни земљаног лонца где се купус крчка.
нема белог стада, коња ни волова,
не чује се песма пастирице младе,
к’о некада изнад брда и долова.
Нестала су прела, посела и слике
у ноћи кад сунце на починак оде,
кад одјекну звуци старе хармонике
и заигра коло што га млади воде.
о којој је сваки млад помељар сниво
да пољупцем скида од брашна јој шминке
и милују груди, беље него мливо.
Утихнуле деде што децу на крило
ставе па казују бојеве витешке
из времена давних и како је било
кад су прошли целу Албанију пешке.
Ни славуји нису ко некада више,
нестало им оне у песми лепоте,
певају све ређе и некако тише,
ко да су од туге променили ноте.
И све да нестане незнано некуда,
што би срце моје пригрлити хтело,
да остане само земље гола груда,
живеће у мени моје родно село.
© Драгиша Павловић Расински
Протојереј Иван Милановић
Никола Стојановић
Љубодраг Обрадовић
Мића Живановић
Ратко Тодосијевић Баћо
Михајло Ћирковић Ћиро
Весна Михајловић
Живојин Михајловић Киста
Зорица Шошић Максимовић
Мирко Стојадиновић