СЕЋАЊЕ – Љубодраг Обрадовић


СЕЋАЊЕ


Поља су данас друга,
пејзаж исти, а нов.
у душу се увлачи нека туга,
срце замара тупа бол.

Поток шуми, шум све јачи.
Лебдео сам ту од среће.
Данас то ништа не значи,
земља се данас друкчије окреће.

Испод врбе, зидао сам замак,
сад ту коприва клија и расте.
Моје мисли обузео неки мрак,
ниоткуд још ни једне ласте.

Нигде ветра, све мирно.
Гледам око себе празно.
Ко ли ми то, у срце дирно
и нестао, нечујно, мазно?

Настави са читањем „СЕЋАЊЕ – Љубодраг Обрадовић“

92 пута прочитано