ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ – Драгојло Јовић

ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ

Да ли се некада питаш
Куда пониру реке
Да ли тугу носе
Као душе наше далеке

Да ли се некада питаш
Куд таласи река плове
Да ли тајне наше носе
За љубави старе, нове.

Да ли реке мутне и далеке
У недрима тајне крију
Ил на ушћу и увиру
Таласима све прекрију.

И док седиш на обали
Док чемерне мисли имаш
Не говори реци ништа
Издаће те ко у рату
Извидница са бојишта.

Тихо пати и не збори
А таласу што жубори
Реци само лепу причу,
Замоли га да прећути
Кад од њега тајну траже
И кад громко, громко вичу.

Нек бар талас друг ти буде
Па док плови које, куде
Нек крај реке свима каже
Љубавни се јади трпе
Таласи их
Нити лече нити блаже.

Ако суза нека кане
У таласе мутне реке
Замоли је нек је сатре
Нека сузе издајице
У вирове њене затре.

Нек не сазна љубав моја
Да са реком тугу делим
А док речне воде теку
Волећу је бићем целим.

ГОВОР ПЕСНИКА – Драгољуб Миладиновић Дади – Промоција књиге

 

 

 

 

 

 

 

 

ГОВОР ПЕСНИКА

Кажу пријатељи
одавно ниси изговорио
доброту своје мисаоности
и
лепоту истине
твојих поимања порука живота

Oкупљеном шароликом свету
који верује да верујем
у трајне вредности душе
говорио сам срцем
и
несебично им поклањао
део свог живљења искуства
кроз искушења…

и вадио балване из својих
и брисао труње из њихових очију…

и говорио о љубави, поверењу,
дружењу, пријатељству…
о неуништивој правој вери
која нас одржава…

говорио сам надахнуто
верујући у сваки свој стих
који сам дуго и проверено
изговарао и записивао…

и било је аплауза,
уздаха,
раширених очију
и по нека суза…

на крају су сви отишли
неки држећи се за руке
други замишљени
многи насмешени и са већ
заборављеним тренутком
проведеног времена

остао сам
сам
песник обешен о сопствени (стих)

(C) Драгољуб Миладиновић Дади