ЗАЛАЗАК СУНЦА
Гледао сам синоћ залазак сунца
Сетих се дечака како с лоптом јурца,
У сузу једну све је тада стало,
За све што је прошло, што је преостало.
Душа је старца танка као струна
Скупила се, па мекана ко у шаци вуна,
Ништа од прошлости одвајати неће
Ни велике туге ни шачицу среће.
Вечита је тајна докле човек може
Да у једној нити краткога живота,
Као паук мрежу да лепотом плете
Па кад старост стигне да јој може рећи,
Живот прошли сањах кад сам био дете.
И одлази сунце, сјај му брдо крије
Још краичком ока старост светлост пије,
А сутра ће зором неко друго дете
Своје снове слати до друге планете.
Остајте ми збогом жеље и лепоте
Из чаше живота попило се нешто,
Нека пића слатка, земаљске животе
До старости пију људи од доброте.